Ovo
je knjiga koja se ne čita lako. Ali takva je Rusija, takva i knjiga. Svojom
tematikom svrstava se u Arhipelag Gulag. Gulag je ustvari skraćenica od Glavna
uprava logora i zatvorskih mesta.
Ovaj logor, koji je mesto
odigravanja radnje i patnje, je bio smešten na Soloveckom arhipelagu na severu
Rusije, u Belom moru. Ustvari to je jedan manastirski kompleks, koji je još
Katarina Velika, namenila prognanima. Posle Oktobarske revolucije to postaje
kažnjenički logor. Opisi ljudskih muka i izdržljivosti i poniženja, za čitaoca,
sa pozicija sadašnjeg vakta, su jezivi. Teško
može da se shvati i prihvati zašto čovek čoveka muči, uništava, srozava ljudsko
dostojanstvo i um. Prosto da se poludi
od nekih scena. Glavni likovi i postoje i ne postoje: Galina, Artjom, sveštenici,
upravnici, doušnici, egzekutori i kuvari. Svi su u igri, niko nikome ne veruje.
Nema ljubavi, možda naklonosti. Samo nebo i more, surovost prirode i ljudi. Sve
na jednom mestu. Najviše mi se dopala rečenica: Rusu nije žao sebe, to mu je
osnovna crta. Prilepin je Rus i on poznaje svoj narod, njegovu misao, kulturu i
istoriju. On mu pripada i vrlo hrabro tumara tim nepreglednim prostorom, i duše
i zemlje.
Posle ove knjige shvatate da u svakom trenutku vremena i vaseljene će
postojati veliki pisac iz Rusije. Tako je oduvek. U ovom času Zahar Prilepin, Rus,
nosi barjak velike umetnosti pisanja. Prevod je očajan ali ipak nije uspeo da
pokvari Prilepinovu misao. Knjiga ima 642 strane. Polako!
