Ovaj
roman odslikava veliki period u stanju našeg društva i našeg opstanka. Glavni
junak je ustvari grad Beograd i sve ono što se vekovima preko njega prelamalo.
A ustvari lik koji vodi priču živi, mašta i doživljava istoriju baš u ovom
gradu. Vladan Todorović je u njemu rođen nežno ga voli, obožava ga. Gajio bi on
taj Beograd kao cvet u vazi. A nije ni kivan što nije tako, on samo konstatuje
stvari, dešavanja, ranjavanje jedne voljene naseobine kroz vreme, još od antike.
I danas je opet isto, čini mu se još
gore. Sadašnji trenutak isprepletan je, premrežen detaljima iz bogate istorije
ne samo Beograda. Singidun, keltski naziv. Dun na keltskom označava vodu - to
bi bila tvrđava na vodi. Eto imena Dunav. Od 608. do 878. godine nema pomena o
Beogradu. Posle tog perioda javljaju se pisani dokumenti. Posle oslobođenja
1918. godine na jednom šlepu na Savi nađena je ogromna bronzana skulptura cara
Franca Jozefa, koju su Austrijanci planirali da postave na Kalemegdanu. Od nje
su izlivena tri zvona, od kojih je najveće poklonjeno crkvi Ružici. Materija je
neuništiva. U vili „Turlaković“ u Vrnjcima, isplaniran je desant na Drvar.
Kodno ime operacije bilo je „Konjički skok“, koje je smislio pukovnik Oto
Skorceni dok se švrćkao po najlepšoj srpskoj banji. Kakve pikanterije! Sve se
prenelo, sačuvale su se priče. Što bi rekao Ivo Andrić priče i pričanja biće
uvek. A naš junak Vladan Todorović je inače istoričar umetnosti (moj kolega)
zaposlen u Muzeju pošte Srbije. Kroz njegov život sagledavamo i svoje, sve
svoje zablude i sva očekivanja. Neko se snašao i preživeo, neko ne. Na našeg
vodiča i kroz vreme uticala su dva književna dela, koja on i preporučuje:
putopis Dragomira Brzaka „Sa Avale na Bosfor“ i romane Boška Tokina „Terazije“
i „Veliki planovi“.
Ključna
rečenica za mene je u ovom štivu „Vladan je verovao da se kroz život može proći
neosedlan.“ To bi značilo biti slobodan. Za mene je to najveći uspeh za jedno
čeljade. Ali to je mnogo teško, skoro neizvodljivo.
Izdavač
je „Laguna“.
Naslovna
strana je odlična: poštanska truba, ona koja je najavljivala kočije i karavane
sa pošiljkama i ona koja je kroz sokake odzvanjala za zlo ili za dobro. Ona je
esnafska stvar i stvar duše. Uopšte pošta i železnica su za mene najvažnije
institucije jedne države. Kakvi letovi u kosmos, kakvi virtuelni svetovi. Ovo
još uvek povezuje ljude, kontinente, ljubavnike i drugare. Neka ih još.
Potrebni su nam.
