U ovom štivu su se mnogi od nas
prepoznali. Pogotovo stariji. Ali i u mlađim likovima ima nas.
Uopšte svi se nađosmo. To je život sa ugursuzom, namćorom,
baksuščinom. Ali i dobricom, jednom dobrom dušom. Ima on zlatne
ruke: ume svašta i da napravi i da popravi, što oko vidi. Ima taj
dar.
Pošten je Uve do zla Boga. U svakoj prilici on je od pomoći.
Ni svoju Sonju nije dao. Kakvi stacionari, centri za invalide. On je
o njoj brinuo predano do njenog poslednjeg dana. Isto tako nije
dozvolio da komšiju Runea, sa kojim se inače svađa, odvede
socijalna služba. Kakav je on otpor organizovao, sve ih je okupio,
ujedinio oko ideje spasavanja Runea od grozne birokratije. Uspeo je i
Mirsadovog tatu da odobrovolji da shvati i prihvati sinovljevu vezu
sa Džimijem.
Uložio je truda oko Sonjinog
bivšeg đaka Andreja, što bi se reklo nekadašnjeg delikventa, oko
komšinice Parvani (ona je Parsi kao i Fred Merkjuri, koji se ustvari
zvao Farok Bulsari) da položi vozački ispit, da se novinarka Lena
uda za Andreša komšiju itd. On je svima pomogao ali je ostao
gunđalo. I nije on takav što je počeo da stari. Ne, on je takav
rođen i tako je vaspitan. Knjigu treba da pročita svako ko ume da
čita. Kad tad. Bez obzira na godine, pol, društveni status.
Pisac Bakman je ustvari bloger. I
to svoje pisanije on je pretočio u knjige. Imam šanse još uvek.
I još nešto: geografija je
potpuno nevažna u ovoj priči. Na svakom parčetu ove planete ovakvi
događaji i ljudi su sasvim mogući.
