Knjiga se čita u dahu, u trenu jendom. Mene je dodirnula jer moj zavičaj u njoj dominira. Samo je njegovo ime pogrešno odštampano: nije Bulbuder nego Bulbulder ili Slavujev potok. Većina opisanih sećanja je vezana za meni drage ulice, ulice detinjstva: Vojvode Savatija, Đevđelijska, Zvezdarska šuma. U njoj smo imali sportski dan. Osnovna škola Moša Pijade, kasnije 1300 kaplara, danas Srednja zubotehnička. A priče kao one na kojima sam i ja odrastala, moja nana Natalija i njena borba da preživi Prvi rat, pa onda i Drugi. I naš brica Specija iz Grobljanske ulice (danas Ruzveltove) i gradnja nadvožnjaka ili podvožnjaka ako idete iz Cvijićeve, 1929. godine. Dok potok nije spakovan ispod ulice Dimitrija Tucovića pored njega su bile klupe na kojima se prodavalo povrće, a iza njih bašte gde se ono gajilo. I Bugari koji su tu živeli i bili vešti baštovani. Oni su preseljeni u Mirijevo, a bašte isparcelisane. Počelo se sa gradnjom boljih kuća i Bulbulder se pretvarao u gradsko naselje.
Iz ove knjige se šire mirisi cimeta, jabuka i dunja. Od ovih poslednjih je slatko u svakoj priči ili kitnikez. Taj slatkiš danas može samo da se kupi u Bistričkoj ulici na Hadži Popovcu. Kao i kesten pire. Te slatke niti krase ovu knjigu i uokviruju sliku naših sećanja. Beograd je baš svašta preturio preko svoje glave. Kao i njegovo stanovništvo. Ali ostale su uspomene. I ma gde otišli i rasuli se po planeti oni se sećaju. Knjiga je pisana jasno i ljudski. Bez pomodarstva. Videh i sebe negde u tim stranicama. Pročitajte i više nećete biti snob.
Od iste autorke sledi i knjiga pod naslovom „Ispod dva neba“. To je skup priča o nostalgiji i razumevanju. Sreću se u belom svetu ljudi iz raznih krajeva, različitih civilizacija, jezika. Ovde je mesto susreta Beč u kome susreti doseljenika dobijaju sasvim novu dimenziju. Druženje, otkrivanje i tugovanje. Svako za svojim. U Beču sanjamo Beograd. Isto kao što je Vuk Karadžić tabanajući između carskih palata sanjao Tršić. On je iz carske Viene bacao pogled ka zavičaju. I tako isto beograđani rasejani biseri ležu uveče sa stihovima:
Gde god da krenem
taj grad me prati
Beograd moj, sebi me vrati
gde god da krenem taj grad me čuva
kroz moju glavu košava duva
pevaju Vlada i Bajka i ekipa veličanstvenih
jodlovanje i ne čujemo.
Iz ove knjige se šire mirisi cimeta, jabuka i dunja. Od ovih poslednjih je slatko u svakoj priči ili kitnikez. Taj slatkiš danas može samo da se kupi u Bistričkoj ulici na Hadži Popovcu. Kao i kesten pire. Te slatke niti krase ovu knjigu i uokviruju sliku naših sećanja. Beograd je baš svašta preturio preko svoje glave. Kao i njegovo stanovništvo. Ali ostale su uspomene. I ma gde otišli i rasuli se po planeti oni se sećaju. Knjiga je pisana jasno i ljudski. Bez pomodarstva. Videh i sebe negde u tim stranicama. Pročitajte i više nećete biti snob.
Od iste autorke sledi i knjiga pod naslovom „Ispod dva neba“. To je skup priča o nostalgiji i razumevanju. Sreću se u belom svetu ljudi iz raznih krajeva, različitih civilizacija, jezika. Ovde je mesto susreta Beč u kome susreti doseljenika dobijaju sasvim novu dimenziju. Druženje, otkrivanje i tugovanje. Svako za svojim. U Beču sanjamo Beograd. Isto kao što je Vuk Karadžić tabanajući između carskih palata sanjao Tršić. On je iz carske Viene bacao pogled ka zavičaju. I tako isto beograđani rasejani biseri ležu uveče sa stihovima:
Gde god da krenem
taj grad me prati
Beograd moj, sebi me vrati
gde god da krenem taj grad me čuva
kroz moju glavu košava duva
pevaju Vlada i Bajka i ekipa veličanstvenih
jodlovanje i ne čujemo.
