Slatko od dunja – Radmila Vojinović

Knjiga se čita u dahu, u trenu jendom. Mene je dodirnula jer moj zavičaj u njoj dominira. Samo je njegovo ime pogrešno odštampano: nije Bulbuder nego Bulbulder ili Slavujev potok. Većina opisanih sećanja je vezana za meni drage ulice, ulice detinjstva: Vojvode Savatija, Đevđelijska, Zvezdarska šuma. U njoj smo imali sportski dan. Osnovna škola Moša Pijade, kasnije 1300 kaplara, danas Srednja zubotehnička. A priče kao one na kojima sam i ja odrastala, moja nana Natalija i njena borba da preživi Prvi rat, pa onda i Drugi. I naš brica Specija iz Grobljanske ulice (danas Ruzveltove) i gradnja nadvožnjaka ili podvožnjaka ako idete iz Cvijićeve, 1929. godine. Dok potok nije spakovan ispod ulice Dimitrija Tucovića pored njega su bile klupe na kojima se prodavalo povrće, a iza njih bašte gde se ono gajilo. I Bugari koji su tu živeli i bili vešti baštovani. Oni su preseljeni u Mirijevo, a bašte isparcelisane. Počelo se sa gradnjom boljih kuća i Bulbulder se pretvarao u gradsko naselje.

Iz ove knjige se šire mirisi cimeta, jabuka i dunja. Od ovih poslednjih je slatko u svakoj priči ili kitnikez. Taj slatkiš danas može samo da se kupi u Bistričkoj ulici na Hadži Popovcu. Kao i kesten pire. Te slatke niti krase ovu knjigu i uokviruju sliku naših sećanja. Beograd je baš svašta preturio preko svoje glave. Kao i njegovo stanovništvo. Ali ostale su uspomene. I ma gde otišli i rasuli se po planeti oni se sećaju. Knjiga je pisana jasno i ljudski. Bez pomodarstva. Videh i sebe negde u tim stranicama. Pročitajte i više nećete biti snob.

Od iste autorke sledi i knjiga pod naslovom „Ispod dva neba“. To je skup priča o nostalgiji i razumevanju. Sreću se u belom svetu ljudi iz raznih krajeva, različitih civilizacija, jezika. Ovde je mesto susreta Beč u kome susreti doseljenika dobijaju sasvim novu dimenziju. Druženje, otkrivanje i tugovanje. Svako za svojim. U Beču sanjamo Beograd. Isto kao što je Vuk Karadžić tabanajući između carskih palata sanjao Tršić. On je iz carske Viene bacao pogled ka zavičaju. I tako isto beograđani rasejani biseri ležu uveče sa stihovima:

Gde god da krenem
taj grad me prati
Beograd moj, sebi me vrati
gde god da krenem taj grad me čuva
kroz moju glavu košava duva
pevaju Vlada i Bajka i ekipa veličanstvenih

jodlovanje i ne čujemo.

“Velike srpske bitke“ - Dejan Stojiljković

    U ovoj knjizi predstavljen je istorijat deset bitaka, od Velbužda 1330. do Košara 1999. godine. Marička, Kosovska, na Mišaru, Čegru, Kumanovska, Cerska, Kolubarska i vazdušna odbrana Beograda 6. aprila 1941. godine. Svaka je imala svoje junake i svoju priču, svaku je obeležilo dato vreme i uslovi. Koliko zaboravljenih reči u ovoj knjizi: akindžija je brzi konjanik, a čuvar granice je krajiški vojvoda. Murat je imao titulu pravedni – hudavendigar. Otac kneza Lazara, Pribac, bio je logotet tj. šef dvorske kancelarije. Dahija na turskom znači otpadnik. Onaj ko bude pročitao ovu knjigu primetiće koliko je sličnosti sa današnjim vremenom. Verovatno zbog toga što je čovek ista roba. Uvek. U belešci „Dve bitange iz Trnave“ opisuju se dva kuma iz perioda Prvog ustanka (1806. godina). Karađorđev vojvoda Miloje Petrović Trnavac i kum mu Mladen Milovanović, predsednik Skupštine. Obojica iz Trnave kod Kragujevca. I obojica uzeše najbolje kuće i dućane po Beogradu, njive i livade oko istoga. Oslobodioci postaše tajkuni. Zvuči poznato. A ovaj detalj vam je sigurno znan: sin Baje Pašića, Rada, ganjao je frajle i kocku po Parizu, dok su njegovi vršnjaci ginuli u Prvom svetskom ratu, na Suvoboru i Mačkovom kamenu. Sin Brane Nušića, Strahinja, bio je jedan od 1300 kaplara i poginuo je. A nisam znala da je Oskar Poćorek bio germanizovani Slovenac. Morao je valjda da se dokaže. Nije mu bilo suđeno. A Boga mi ni njegovim nastavljačima.

6. aprila 1941. na nebo iznad Beograda vinulo se 37 jugoslovenskih aviona protiv 468 nacističkih. Taj VI lovački puk ušao je u istoriju. Zabeleženo je da su u okršaj krenuli iz kafane „Zora“, koja se nalazila na današnjem Trgu republike. Ima je i danas, prostor deli sa kockarnicom. Odatle su uzeli zalet u vidu nekog žestokog goriva. Nije vredelo. Germani su čistili sve pred sobom. Upravnik Beograda, general Ler okupatorski upravnik, bio je po majci Rus i pravoslavne vere. Beograd mu je baš pasovao.

Poslednja obarađena bitka je na karauli Košare, prema Albaniji. Na Veliki petak 1999. (e baš vole da nam čestitaju praznike, svi redom) na granicu Srbije navališe i OVK i regularna vojska Albanije i borci Legije stranaca i britanskog SASA. I kuso i repato. Nismo se dali sve do sklopljenog primirja. Izginusmo. Kako autor navodi jedan pesnik je napisao „Još nijedno Srpče nije mrelo, a da nije nosilo raspelo“. Stojiljković sa mnogo duha komentariše ukidanje vojnog roka: Poslednji metak u Švajcarskoj valjda je opaljen kada se ženio Vilijem Tel, ali ta zemlja ima ozbiljan vojni budžet.

Moram da pohvalim ilustracije koje prate svaku ispričanu priču. Uradio ih je Dragan Paunović u strip maniru i tako događaje približio čitaocu.

Islednik - Dragan Velikić

        Naslov odgovara događaju: pisac je islednik, on ispituje, istražuje, tabana prohujalim danima, godinama i decenijama u kojima je njegova porodica i njegovi preci prodefilovala. Vreme u kome su boravili, mislili i voleli. A sve okolo je istorija, sve su to faze u razvoju, nastanku i propasti jedne zemlje. A to je neka ikonografija, nešto kao pozornica na kojoj se odigrava ta porodična saga. Tu su i porodični prijatelji, drugari, komšije. I sve možeš da ih zamisliš, da ih smestiš u prostor od Soluna do Beča i od Pule do Budimpešte. A između Mačva. Lik piščeve majke je dominantan. Ima nešto u njoj i od moje mame Jelene, koja je decenijama tvrdila da su suhomesnati proizvodi bili kvalitetniji u Kraljevini Jugoslaviji.

Između ovih korica batrga se čitav Balkan. On je uzburkan, uzavreo u svakom vremenu. I baš zbog njega takvog su i nastale ove priče, ova događanja. Velikić je vešt romansijer. On sve na ovim listovima hartije vodi i razvodi. Svemu je našao mesto i sve je leglo kako Bog miluje. Čarobni su toponimi koji se ređaju, iskaču zaboravljeni predmeti, obredi, izreke, lična imena, pojmovi. Ali ipak u knjizi nema traume, patnje, brige. Sve je to iza, može se predpostaviti šta je iza svih tumbanja, pokreta čitavih naroda, ratova. Giba se balkanski prostor i u njemu sled života, navika, parola, vojski i ideologija. Ovde je Stalać ravan Parizu. Zato što je važan jer iz njega proizilaze mnogi likovi koji knjigom tumaraju sve do njenog samog kraja. Svuda se odvija život ovakav ili onakav. A najviše mi se dopala ova misao: Dobro pobeđuje samo u bajkama.

        Knjigu je izdala „Laguna“. Ta kuća ume da propozna, da oseti i pisca i publiku.

Izlazak Srba - Milo Gligorijević

Knjiga sa temom seoba, i to samo Srba. Biblijski naslov, egzodus jednog naroda. Rasejanje na sve strane, od Hilandara do Sentandreje. Knjiga je podeljena po geografskim prostorima koje je srpsko pleme naseljavalo vekovima: Pisma iz Mađarske, Bečki dani, Matuška Rusija, Izveštaj iz Poljske, Putovanje u Rumuniju, Srbi u Trstu. Kakav nam je to usud? Bog će ga znati. Knjiga obiluje vrlo zanimljivim podacima. Recimo: 1497. godine pred napuljskom kraljicom, na jednoj priredbi, između ostalih pojavili su se i Sloveni, koji su pevali i igrali u jednom igrokazu o tamnovanju Sibinjanin Janka u Smederevu gradu. Zabavljači su nosili sledeća imena Ljuba, Vujko, Radoslav, Raško, Ratko, Milica, Duško, Vukašin... a zapisano je da Sloveni mnogo piju po svom običaju. Otkud oni u napuljskom kraljevstvu? To su bili stanovnici kolonija koje su stvorili doseljenici iz Srbije, Bosne, Hercegovine i sa Primorja, begunci pred turskim besom i sabljama; da je oružje kojim je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević kupljeno u Trstu, u radnji Bernardona Anđelinija; da je 1782. godine Jovo Kurtović, tršćanski bogataš, otvorio liniju između Trsta i Filadelfije; da je Njegoš boraveći u Trstu voleo da ide u pozorište itd. itd.

Preuzeto iz knjige Izlazak Srba - Milo Gligorijević

U odeljku pod nazivom Beležnica najzanimljiviji, bar meni, su razgovori sa Milošem Crnjanskim, koje je autor imao posle povratka velikog pisca u domovinu. Tu se prepliću događaji iz mladosti Crnjanskog, kao i oni iz kasnijeg perioda njegova života. Susret sa već namćorastim starcem, punim gorčine ipak je mnogo značio i jednom i drugom. Jednom je Ivo Andrić rekao da  "smo svi mi naučili da pišemo, samo se Crnjanski rodio sa tim darom". Autor "Seoba" je tako dobro poznavao svoj  rod i njegovu sudbinu da je to neverovatno... nije to samo književnost, to je antropologija, psihologija, geografija. Ma sve zajedno, to su  na okupu i Nikola Tesla, Jovan Cvijić, Milanković, Josif Pančić, Vuk Karadžić i  Njegoš. I sva ta mesta gde nas je bilo, gde smo boravili, stvarali, patili, a Boga mi i pili, borili se za druge carevine i vodili tuđu diplomatiju, možda će imati neko sećanje na nas. "I kada se deca Srba u Londonu pretvore u Engleze, ostaće pomen da je u toj velikoj varoši, tegobno živeo i pisao Miloš Crnjanski".