Islednik - Dragan Velikić

        Naslov odgovara događaju: pisac je islednik, on ispituje, istražuje, tabana prohujalim danima, godinama i decenijama u kojima je njegova porodica i njegovi preci prodefilovala. Vreme u kome su boravili, mislili i voleli. A sve okolo je istorija, sve su to faze u razvoju, nastanku i propasti jedne zemlje. A to je neka ikonografija, nešto kao pozornica na kojoj se odigrava ta porodična saga. Tu su i porodični prijatelji, drugari, komšije. I sve možeš da ih zamisliš, da ih smestiš u prostor od Soluna do Beča i od Pule do Budimpešte. A između Mačva. Lik piščeve majke je dominantan. Ima nešto u njoj i od moje mame Jelene, koja je decenijama tvrdila da su suhomesnati proizvodi bili kvalitetniji u Kraljevini Jugoslaviji.

Između ovih korica batrga se čitav Balkan. On je uzburkan, uzavreo u svakom vremenu. I baš zbog njega takvog su i nastale ove priče, ova događanja. Velikić je vešt romansijer. On sve na ovim listovima hartije vodi i razvodi. Svemu je našao mesto i sve je leglo kako Bog miluje. Čarobni su toponimi koji se ređaju, iskaču zaboravljeni predmeti, obredi, izreke, lična imena, pojmovi. Ali ipak u knjizi nema traume, patnje, brige. Sve je to iza, može se predpostaviti šta je iza svih tumbanja, pokreta čitavih naroda, ratova. Giba se balkanski prostor i u njemu sled života, navika, parola, vojski i ideologija. Ovde je Stalać ravan Parizu. Zato što je važan jer iz njega proizilaze mnogi likovi koji knjigom tumaraju sve do njenog samog kraja. Svuda se odvija život ovakav ili onakav. A najviše mi se dopala ova misao: Dobro pobeđuje samo u bajkama.

        Knjigu je izdala „Laguna“. Ta kuća ume da propozna, da oseti i pisca i publiku.

Nije dobio NIN-ovu nagradu. Ali baš zato  treba pročitati "Osamu" Vladimira Kecmanovića. Nagrada obično nije i preporuka. Mene baš briga za priznanja. Meni se  to pisanije sviđa. Jer Kecmanović poznaje Bosnu, zna on dobro taj tamni vilajet. Zato je i mogao  tako pitkim i  tako ljudskim, jaranskim jezikom da opiše sve ono što se desilo jednoj porodici  i njenim članovima. Tri njene generacije su  obuhvaćene u romanu, tri perioda u razvoju i životu Balkana. Kako je ključao taj karakazan, kako se tu kuvalo i drobilo.

Osama

A sam čovek, to biće božansko i savršeno ustrojeno, nedokučivo, u vrtlogu se ne snađe uvek. Posle ove knjige neke stvari bolje razumemo, manje lutamo, ne osuđujemo naprečac. Kecmanović je otškrinuo vrata odaje u kojoj se postaje OSAMA. Svi smo bili tu, sve videli, sa tog časa nismo pobegli. Autor je uspeo da događaje  u nekadašnjoj Jugoslaviji, životu u njoj, njen raspad i zbunjenog insana  u svemu tome, tradiciju, ugled i propast predstavi jasno i prihvatljivo. A Osama sem što je ime može da označava i samoću. Nekako se udenulo jedno u drugo ili je to uradio Kecmanović lično.

Fanula Papazoglu "Iz istorije antičkog Balkana"

Fascinantna knjiga!Prostor Balkana sagledan na osnovu zapisa: bilo da su u pitanju knjige antičkih geografa, putopisaca ili hroničara, prepiske, testamenti, spiskovi, sudski procesi ili natpisi na spomenicima i novcu.

Ko je sve živeo i tumarao Balkanom?Ilirska plemena (Ardieji, Dalmati, Auterijati), Tračani, izmedju njih Dardanci. Ovi poslednji ne pripadaju ilirskom etničkom korpusu, potiču od starog protofrigijskog ili dakomizijskog sloja tj. stanovništva Male Azije. Ime Dardanaca nestaje sa antikom.

"Iz istorije antičkog Balkana" - Fanula Papazoglu

Zabeležena ilirska imena su: Desumena, Andius, Dida, Nanus, Cina, Gentio, Agron, Epicadus. U spisima se Makedonija naziva Emetija, a planina Balkan Hemus. Kotorski zaliv nosi ime Rizomski, a Hvar je Faros ili Paros. Ova knjiga podrazumeva korišćenje atlasa, po mogućstvu istorijskog. Geografske karte u ovom slučaju nisu pomagala. One su esencija porekla i velikih pokretanja naroda na zemaljskom šaru. A  Varvari koji su živeli na tom prostoru u vreme Homera (9.vek pre naše ere) označavali su strance, ali do perioda Aleksandra Velikog (4.vek pre naše ere) taj pojam dobija novo značenje tj. njime se ukazuje na primitivne nekulturne ljude. I još nešto. Jezik. Ko ne govori grčki, a kasnije latinski je varvarin. Zabeleženo je da su Aleksandra Velikog  i njegovog učitelja Aristotela nazivali „poluvarvarima“ jer su obojica govorili grčkim jezikom sa jakim makedonskim naglaskom.