Nije dobio NIN-ovu nagradu. Ali baš zato  treba pročitati "Osamu" Vladimira Kecmanovića. Nagrada obično nije i preporuka. Mene baš briga za priznanja. Meni se  to pisanije sviđa. Jer Kecmanović poznaje Bosnu, zna on dobro taj tamni vilajet. Zato je i mogao  tako pitkim i  tako ljudskim, jaranskim jezikom da opiše sve ono što se desilo jednoj porodici  i njenim članovima. Tri njene generacije su  obuhvaćene u romanu, tri perioda u razvoju i životu Balkana. Kako je ključao taj karakazan, kako se tu kuvalo i drobilo.

Osama

A sam čovek, to biće božansko i savršeno ustrojeno, nedokučivo, u vrtlogu se ne snađe uvek. Posle ove knjige neke stvari bolje razumemo, manje lutamo, ne osuđujemo naprečac. Kecmanović je otškrinuo vrata odaje u kojoj se postaje OSAMA. Svi smo bili tu, sve videli, sa tog časa nismo pobegli. Autor je uspeo da događaje  u nekadašnjoj Jugoslaviji, životu u njoj, njen raspad i zbunjenog insana  u svemu tome, tradiciju, ugled i propast predstavi jasno i prihvatljivo. A Osama sem što je ime može da označava i samoću. Nekako se udenulo jedno u drugo ili je to uradio Kecmanović lično.