Posle "Urednika", koji sam već uvrstila u ovo svoje zdanije, Marko Vidojković ponovo nastupa. On ustvari gazi oštro, ide đonom pa šta bude. Može mu se, jer zna da piše.
"Kandže 1 i 2" i
"Priče s dijagnozom" se potpuno uklapaju u autora, nekako su srasli sa njim.
 |
| Kandže 1 |
Vidojković tumači vreme izmešta ljude u turbulentne događaje koje to vreme sa sobom nosi. On je kao hroničar, što smo takvi kakvi smo, šta nam se desilo, možemo li dalje i bolje. On se ne pita da li nekoga ljuti, da li nekoga postidi. I to je dobro. Šta smo skuvali to i kusamo. Jezik je sočan, gradski, mangupski ali ima tu i nešto od viteštva.
 |
| Kandže 2 |
Preporuka je da sve tri knjige treba pročitati. Ide to samo kada se jednom krene. I godine prestaju da budu prepreka, tako da i mi seniori razumemo gradivo. Ima i nas u tom štivu, prepoznamo se, nasmejemo, a Boga mi možemo i da zaplačemo.
Нема коментара:
Постави коментар