“Velike srpske bitke“ - Dejan Stojiljković

    U ovoj knjizi predstavljen je istorijat deset bitaka, od Velbužda 1330. do Košara 1999. godine. Marička, Kosovska, na Mišaru, Čegru, Kumanovska, Cerska, Kolubarska i vazdušna odbrana Beograda 6. aprila 1941. godine. Svaka je imala svoje junake i svoju priču, svaku je obeležilo dato vreme i uslovi. Koliko zaboravljenih reči u ovoj knjizi: akindžija je brzi konjanik, a čuvar granice je krajiški vojvoda. Murat je imao titulu pravedni – hudavendigar. Otac kneza Lazara, Pribac, bio je logotet tj. šef dvorske kancelarije. Dahija na turskom znači otpadnik. Onaj ko bude pročitao ovu knjigu primetiće koliko je sličnosti sa današnjim vremenom. Verovatno zbog toga što je čovek ista roba. Uvek. U belešci „Dve bitange iz Trnave“ opisuju se dva kuma iz perioda Prvog ustanka (1806. godina). Karađorđev vojvoda Miloje Petrović Trnavac i kum mu Mladen Milovanović, predsednik Skupštine. Obojica iz Trnave kod Kragujevca. I obojica uzeše najbolje kuće i dućane po Beogradu, njive i livade oko istoga. Oslobodioci postaše tajkuni. Zvuči poznato. A ovaj detalj vam je sigurno znan: sin Baje Pašića, Rada, ganjao je frajle i kocku po Parizu, dok su njegovi vršnjaci ginuli u Prvom svetskom ratu, na Suvoboru i Mačkovom kamenu. Sin Brane Nušića, Strahinja, bio je jedan od 1300 kaplara i poginuo je. A nisam znala da je Oskar Poćorek bio germanizovani Slovenac. Morao je valjda da se dokaže. Nije mu bilo suđeno. A Boga mi ni njegovim nastavljačima.

6. aprila 1941. na nebo iznad Beograda vinulo se 37 jugoslovenskih aviona protiv 468 nacističkih. Taj VI lovački puk ušao je u istoriju. Zabeleženo je da su u okršaj krenuli iz kafane „Zora“, koja se nalazila na današnjem Trgu republike. Ima je i danas, prostor deli sa kockarnicom. Odatle su uzeli zalet u vidu nekog žestokog goriva. Nije vredelo. Germani su čistili sve pred sobom. Upravnik Beograda, general Ler okupatorski upravnik, bio je po majci Rus i pravoslavne vere. Beograd mu je baš pasovao.

Poslednja obarađena bitka je na karauli Košare, prema Albaniji. Na Veliki petak 1999. (e baš vole da nam čestitaju praznike, svi redom) na granicu Srbije navališe i OVK i regularna vojska Albanije i borci Legije stranaca i britanskog SASA. I kuso i repato. Nismo se dali sve do sklopljenog primirja. Izginusmo. Kako autor navodi jedan pesnik je napisao „Još nijedno Srpče nije mrelo, a da nije nosilo raspelo“. Stojiljković sa mnogo duha komentariše ukidanje vojnog roka: Poslednji metak u Švajcarskoj valjda je opaljen kada se ženio Vilijem Tel, ali ta zemlja ima ozbiljan vojni budžet.

Moram da pohvalim ilustracije koje prate svaku ispričanu priču. Uradio ih je Dragan Paunović u strip maniru i tako događaje približio čitaocu.

Čovek po imenu Uve – Frederik Bakman

U ovom štivu su se mnogi od nas prepoznali. Pogotovo stariji. Ali i u mlađim likovima ima nas. Uopšte svi se nađosmo. To je život sa ugursuzom, namćorom, baksuščinom. Ali i dobricom, jednom dobrom dušom. Ima on zlatne ruke: ume svašta i da napravi i da popravi, što oko vidi. Ima taj dar. 

Pošten je Uve do zla Boga. U svakoj prilici on je od pomoći. Ni svoju Sonju nije dao. Kakvi stacionari, centri za invalide. On je o njoj brinuo predano do njenog poslednjeg dana. Isto tako nije dozvolio da komšiju Runea, sa kojim se inače svađa, odvede socijalna služba. Kakav je on otpor organizovao, sve ih je okupio, ujedinio oko ideje spasavanja Runea od grozne birokratije. Uspeo je i Mirsadovog tatu da odobrovolji da shvati i prihvati sinovljevu vezu sa Džimijem.

Uložio je truda oko Sonjinog bivšeg đaka Andreja, što bi se reklo nekadašnjeg delikventa, oko komšinice Parvani (ona je Parsi kao i Fred Merkjuri, koji se ustvari zvao Farok Bulsari) da položi vozački ispit, da se novinarka Lena uda za Andreša komšiju itd. On je svima pomogao ali je ostao gunđalo. I nije on takav što je počeo da stari. Ne, on je takav rođen i tako je vaspitan. Knjigu treba da pročita svako ko ume da čita. Kad tad. Bez obzira na godine, pol, društveni status.

Pisac Bakman je ustvari bloger. I to svoje pisanije on je pretočio u knjige. Imam šanse još uvek.

I još nešto: geografija je potpuno nevažna u ovoj priči. Na svakom parčetu ove planete ovakvi događaji i ljudi su sasvim mogući.

Adresa – Dragan Velikić

         Ovaj roman odslikava veliki period u stanju našeg društva i našeg opstanka. Glavni junak je ustvari grad Beograd i sve ono što se vekovima preko njega prelamalo. A ustvari lik koji vodi priču živi, mašta i doživljava istoriju baš u ovom gradu. Vladan Todorović je u njemu rođen nežno ga voli, obožava ga. Gajio bi on taj Beograd kao cvet u vazi. A nije ni kivan što nije tako, on samo konstatuje stvari, dešavanja, ranjavanje jedne voljene naseobine kroz vreme, još od antike. I danas je opet isto, čini  mu se još gore. Sadašnji trenutak isprepletan je, premrežen detaljima iz bogate istorije ne samo Beograda. Singidun, keltski naziv. Dun na keltskom označava vodu - to bi bila tvrđava na vodi. Eto imena Dunav. Od 608. do 878. godine nema pomena o Beogradu. Posle tog perioda javljaju se pisani dokumenti. Posle oslobođenja 1918. godine na jednom šlepu na Savi nađena je ogromna bronzana skulptura cara Franca Jozefa, koju su Austrijanci planirali da postave na Kalemegdanu. Od nje su izlivena tri zvona, od kojih je najveće poklonjeno crkvi Ružici. Materija je neuništiva. U vili „Turlaković“ u Vrnjcima, isplaniran je desant na Drvar. Kodno ime operacije bilo je „Konjički skok“, koje je smislio pukovnik Oto Skorceni dok se švrćkao po najlepšoj srpskoj banji. Kakve pikanterije! Sve se prenelo, sačuvale su se priče. Što bi rekao Ivo Andrić priče i pričanja biće uvek. A naš junak Vladan Todorović je inače istoričar umetnosti (moj kolega) zaposlen u Muzeju pošte Srbije. Kroz njegov život sagledavamo i svoje, sve svoje zablude i sva očekivanja. Neko se snašao i preživeo, neko ne. Na našeg vodiča i kroz vreme uticala su dva književna dela, koja on i preporučuje: putopis Dragomira Brzaka „Sa Avale na Bosfor“ i romane Boška Tokina „Terazije“ i „Veliki planovi“.

Ključna rečenica za mene je u ovom štivu „Vladan je verovao da se kroz život može proći neosedlan.“ To bi značilo biti slobodan. Za mene je to najveći uspeh za jedno čeljade. Ali to je mnogo teško, skoro neizvodljivo.

Izdavač je „Laguna“.

Naslovna strana je odlična: poštanska truba, ona koja je najavljivala kočije i karavane sa pošiljkama i ona koja je kroz sokake odzvanjala za zlo ili za dobro. Ona je esnafska stvar i stvar duše. Uopšte pošta i železnica su za mene najvažnije institucije jedne države. Kakvi letovi u kosmos, kakvi virtuelni svetovi. Ovo još uvek povezuje ljude, kontinente, ljubavnike i drugare. Neka ih još. Potrebni su nam.

Islednik - Dragan Velikić

        Naslov odgovara događaju: pisac je islednik, on ispituje, istražuje, tabana prohujalim danima, godinama i decenijama u kojima je njegova porodica i njegovi preci prodefilovala. Vreme u kome su boravili, mislili i voleli. A sve okolo je istorija, sve su to faze u razvoju, nastanku i propasti jedne zemlje. A to je neka ikonografija, nešto kao pozornica na kojoj se odigrava ta porodična saga. Tu su i porodični prijatelji, drugari, komšije. I sve možeš da ih zamisliš, da ih smestiš u prostor od Soluna do Beča i od Pule do Budimpešte. A između Mačva. Lik piščeve majke je dominantan. Ima nešto u njoj i od moje mame Jelene, koja je decenijama tvrdila da su suhomesnati proizvodi bili kvalitetniji u Kraljevini Jugoslaviji.

Između ovih korica batrga se čitav Balkan. On je uzburkan, uzavreo u svakom vremenu. I baš zbog njega takvog su i nastale ove priče, ova događanja. Velikić je vešt romansijer. On sve na ovim listovima hartije vodi i razvodi. Svemu je našao mesto i sve je leglo kako Bog miluje. Čarobni su toponimi koji se ređaju, iskaču zaboravljeni predmeti, obredi, izreke, lična imena, pojmovi. Ali ipak u knjizi nema traume, patnje, brige. Sve je to iza, može se predpostaviti šta je iza svih tumbanja, pokreta čitavih naroda, ratova. Giba se balkanski prostor i u njemu sled života, navika, parola, vojski i ideologija. Ovde je Stalać ravan Parizu. Zato što je važan jer iz njega proizilaze mnogi likovi koji knjigom tumaraju sve do njenog samog kraja. Svuda se odvija život ovakav ili onakav. A najviše mi se dopala ova misao: Dobro pobeđuje samo u bajkama.

        Knjigu je izdala „Laguna“. Ta kuća ume da propozna, da oseti i pisca i publiku.

Dunav - Klaudio Magris

     O izvorištu reke se preganjaju dva mesta, pominje se i slavina čak. Spore se stanovnici te Crne šume gde Dunav tačno izvire. A on se ustvari skuplja, natapa tlo polako sa brdskih potoka i curaka i svojim daljim tokom poprima snagu i veličinu. Dubi svoj put kroz vreme i istoriju. Ova knjiga pokušava da uhvati nešto od te trase i da prenese germanski duh sve do Crnog mora. Prezentovano je obilje podataka: carica Marija, supruga Ferdinanda III, putovala je od Linca do Beča 13. i 14. marta 1645. godine Dunavom, u povorci od 52 lađe. Grof Karl Aleksandar fon Virtemberg je 1719. godine posle mira u Požarevcu uputio jednu barku niz Dunav, sa 150 švapskih i bavarskih devojaka, preživelim podoficirima, koji su ostali naseljeni u Banatu. A sve da bi se oženili i ukorenili u tu novu geografiju. Eh taj Dunav! Čemu sve nije služio!

Na njegovoj obali, u mestu Arištetneu, u kripti lokalne crkve počivaju Franc Ferdinand i supruga mu Sofija Hotek, koji su ubijeni u Sarajevu 1914. godine. Ostalo je  zabeleženo da je Franc voleo da lovi: u jednom danu ubio je 2763 galeba. Gospode! A inače, u lovačkom zanosu je usmrtio 600 000 jelena. Da je poživeo potamanio bi pola Evrope. I Kafka je gledao Dunav pod svojim pravim imenom Amšel. Na putu ove već velike reke, ljuljuška se Bratislava pod svojim slovačkim imenom. A bivala je tu i kao nemački Presburg i mađarski Požun. To ime potiče od Pozonium, kada je u vreme antičkog Rima bio predstraža Dunavu. Nad ovom vodom lebdi i Pačirta-ševa, vrsta mađarske muzike. I pošto su Srbi dobacili do Sent Andreje, evo i njih. U Budimpešti se rodio Milo Dor (umetničko ime) od roditelja Srba, autor romana „Sva moja braća“ hronika budvanske porodice Zanović i „Ništa od sećanja“ roman o propasti jedne srpske familije u Banatu. A ima tu još nekoga. Tarzan je ustvari iz Temišvara, tj. Džoni Vajsmiler, koji je glumio Tarzana bio je rumunski plivač. Svašta je Klaudio saznao ploveći Dunavom: Miorica je u rumunskoj narodnoj pesmi jagnje, simbol mirno prihvaćene žrtve iz ljubavi prema drugima.

Delta Dunava

Među koricama ove knjige pojavila se i jedna meni potpuno nepoznata reč: persuazija. Pojma nisam imala šta označava. A znači posedovanje svog života i svoje ličnosti u sadašnjosti, sposobnosti da se potpuno živi u trenutku bez pomamne strasti da se život brzo potroši. Mislila sam i da je Sekelji samo prezime. Ali nije. To je hunsko pleme koje živi u Transilvaniji i svi su nomadski vitezovi. A Dunavom se prostirala u dužini od 1000 km i Vojna krajina, od Kranjske do planine Balkan, nastala u XVI veku da čuva monarhiju od Turaka. Tom granicom rekom su patrolirali šajkaši, uglavnom Srbi, u svojim čamcima, šajkama. 1881. godine je definitivno raspuštena. Autor nam dalje otkriva da su Pomaci islamizovani Bugari, a da je u Konstancu (antički Tomi) danas u Rumuniji, bio proteran Ovidije. A već pri svome nestanku Dunav teče pored Braile odakle je rumunski pesnik Panait Istrati, inače sin nekog grčkog krijumčara.
Delta se već nazire, jedan od bezbrojnih rukavaca teče dužinom 110km duž tvrđave Salsovije u kojoj je car Konstantin naredio da se ubije njegov savladar Licinije. Turistički vodiči iz XIX veka navode da je u delti Dunava džungla ljudi. Bilo je tu Turaka, Kavkažana, Cigana i Crnaca, Bugara i Vlaha, Rusa i Srba. Danas u delti žive Lipoveni, koji su tu stigli iz Rusije u XVIII veku zbog verskih razloga. Bili su staroverci ali su se kroz vreme uklopili u postojeću hijerarhiju. Oni su ribar, žive na vodi i pored nje. Ulice su nekada zemlja i blato, nekada vodeni kanali. Venecija. Dunav se zvanično završava u Sulini. Ka njoj vodi glavni kanal jedne velike vodene mreže i to pravolinijski do samog Dunava. Skiti su donji deo Dunava nazivali Matoas – reka sreće.

Dunav - kroz Beograd

      E sada Srbija! Šta bi autoru da preskoči srpsku dunavsku priču. Obuhvatio je površno Beograd i Belu Crkvu u Banatu. Ali ljudi moji on ne vide ni Smederevski grad ni njegove zidine, tu poslednju prestonicu despotovine koja 1459. godine pada u turske ruke. A šta bi sa Viminacijumom, rimskim vojnim logorom koji se pominje još 86. godine p.n.e. Sledi Ramski pa Golubački grad. Istorije preko glave. Klaudio ni mukajet. Arheološko nalazište Lepenski vir nalazi se ispod Donjeg Milanovca. Njegovim otkrićem profesor Srejović je pomerio granice. Tadašnja arheologija je nastojala da to otkriće skrajne. Artefakti su neumoljivi: tu na obali velike vode i od njenih blagodeti živeli su ljudi još 7000. godine p.n.e. Zbog ove svetske senzacije profesor Lazar Trifunović, istoričar umetnosti, odneo je prečeno prase na iskopine. Prođe naš putnik i to i Trajanovu tablu! A ne vide ni ostatke Trajanovog mosta ispod Kladova. Zar Italijan da preskoči Rimsko carstvo? Pa Trajan je premostio Dunav, savladao ga i pokorio Dačane. Dao im je i jezik. Ništa više od toga. Spartak je bio Rumun. Kroz Đerdapsku klisuru Dunav je najlepši i najmoćniji. Na arapskom jeziku girdab znači vir. I tako baruštinom počeo baruštinom se i okončao. A između tih bara Dunav daje život. 

Olujni bedem

Autor, Dejan Stojiljkovic, pisao je i roman "Duge noci crne zastave" kao i "Kainov oziljak" u duetu sa Vladimirom Kecmanovicem. I stripove i scenario za "Senke nad Balkanom". Ima toga. U ovom svom delu bavi se dogadjajima tri godine pred Kosovsku bitku opsada Nisa i bitka na Plocniku. Mislim da je uzor imao u knjizi Slavomira Nastasijevica  "Tesko pobedjenima". 

Na tom tragu pise i Dobrilo Nenadic. Jer tema je zivot coveka u srednjevekovnoj Srbiji. On je tu prisutan na svakoj stranici. Kao ratnik, stocar ili zemljoposednik. A Dejan ovde prati i vitezove, onaj visi sloj, Red  Zmaja. Alavost, slabosti, ljubavi. Ma covek je uvek bio covek. Knezevi, dvorske intrige, smicalice. Odlicno stivo za film. Kao sto je bio Dorotej. Ovo trazi otvorenu scenu, nebo i zemlju. Na kraju knjige je recnik manje poznatih pojmova.