Maga Magazinović

Životna priča žene koja je u balkanskoj Srbiji pomerala granice. I uspela je. Knjigu o svom podvigu, pod nazivom "Moj život",  napisala je jezikom svoga naroda, onako po vukovski. Maga je početkom XX veka počela sa jednim eksperimentom: da se u Srbiji obrazuje, školuje i doktorira na univarzitetu i jedno žensko čeljade. I to skromno ali otresito, koje zahteva pravdu i ravnopravnost.

Moj život - Maga Magazinović

Izborila  se, a posle toga svoju ljubav prema igri, telesnim vežbama i  pokretu uvela u školstvo. Njena baletska škola, škola modernog baleta i igre iznedrila  je mnoge  igrače, među njima Luja Daviča. U Evropi, tačnije u Nemačkoj i Austriji, pohađala je godinama kurseve modernog plesa po konceptu Isidore Dankan i Žaka Delakroza.

Maga Magazinović sa svojom plesnom trupom

Novine i slobodu pokreta pretpostavila je klasičnom baletu i tako u Srbiju donela pelcer plastičnog izraza u igri. Malo je poznat podatak, koji ona iznosi u knjizi, da je na Festivalu  balkanskih modernih igara u Istanbulu 1936.i 1937. godine, gostovala i njena Studentska folklorna grupa i da je tada  Kemal Ataturk igrao u kolu između nje i njene ćerke Rajne Gezeman. A iz mnoštva činjenica koje ona navodi, izdaja se i to da je 1923. godine njena baletska grupa izvela u Tašmajdanskoj pećini prikladnu tačku "U pećini gorskog cara" (Grig iz "Per Ginta"). Sve je Maga stizala: da predaje u gimnaziji, da vodi baletski studio, da se usavršava i prevodi sa nemačkog, organizuje priredbe i gostovanja. Srpkinja koja je sasvim prirodno pripadala Evropi, njenoj kulturi i civilizaciji. A duboko bila odana svetosavskoj tradiciji. Može i to.

Maga Magazinović

Nije dobio NIN-ovu nagradu. Ali baš zato  treba pročitati "Osamu" Vladimira Kecmanovića. Nagrada obično nije i preporuka. Mene baš briga za priznanja. Meni se  to pisanije sviđa. Jer Kecmanović poznaje Bosnu, zna on dobro taj tamni vilajet. Zato je i mogao  tako pitkim i  tako ljudskim, jaranskim jezikom da opiše sve ono što se desilo jednoj porodici  i njenim članovima. Tri njene generacije su  obuhvaćene u romanu, tri perioda u razvoju i životu Balkana. Kako je ključao taj karakazan, kako se tu kuvalo i drobilo.

Osama

A sam čovek, to biće božansko i savršeno ustrojeno, nedokučivo, u vrtlogu se ne snađe uvek. Posle ove knjige neke stvari bolje razumemo, manje lutamo, ne osuđujemo naprečac. Kecmanović je otškrinuo vrata odaje u kojoj se postaje OSAMA. Svi smo bili tu, sve videli, sa tog časa nismo pobegli. Autor je uspeo da događaje  u nekadašnjoj Jugoslaviji, životu u njoj, njen raspad i zbunjenog insana  u svemu tome, tradiciju, ugled i propast predstavi jasno i prihvatljivo. A Osama sem što je ime može da označava i samoću. Nekako se udenulo jedno u drugo ili je to uradio Kecmanović lično.

Kandže s dijagnozom

Posle "Urednika", koji sam već uvrstila u ovo svoje zdanije, Marko Vidojković ponovo nastupa. On ustvari gazi oštro, ide đonom pa šta bude. Može mu se, jer zna da piše. "Kandže 1 i 2" i "Priče s dijagnozom" se potpuno uklapaju u autora, nekako su srasli sa njim.

Kandže 1

Vidojković tumači vreme izmešta ljude u turbulentne događaje koje to vreme sa sobom nosi. On je kao hroničar, što smo takvi kakvi smo, šta nam se desilo, možemo li dalje i bolje. On se ne pita da li nekoga ljuti, da li nekoga postidi. I to je dobro. Šta smo skuvali to i kusamo. Jezik je sočan, gradski, mangupski ali ima tu i nešto od viteštva.

Kandže 2

Preporuka je da sve tri knjige treba pročitati. Ide to samo kada se jednom krene. I godine prestaju da budu prepreka, tako da i mi seniori razumemo gradivo. Ima i nas u tom štivu, prepoznamo se, nasmejemo, a  Boga mi možemo i da zaplačemo.