Estoril - Dejan Tiago Stanković

Autor je svoje delo nazvao ratnim romanom. To i jeste i nije tačno. Istina je da se sve događa u toku Drugog  svetskog rata ali u neutralnom Portugalu. Rat je pozadina, vest, milje. Hotel ESTORIL koji se nalazi pored Lisabona sve to prima u sebe.

Hotel Estoril Palacio

U njemu je sva Evropa: bogati, probisveti, prevaranti, kraljevi i princeze, sirotinja, Jevreji, šahista Aljehin, špijuni. I naravno Duško  Popov, zapravo lik po kome je stovoren Džems Bond. Konspirativno ime Tricikl.

Na tom malom prostoru buja život. Ipak sve je okolo razoreno, ali nade uvek ima. Ona je sakrivena u aeroplanima i usidrenom brodovlju, koji nude spas. Sav taj svet čeka prevoz, a do tada se vpli, špijunira, kocka. A da bi svi bili zadovoljni  javlja se i po neki komunista, onako pun ideala o pravednosti i jednakosti. Ne znadoh koje su sve države, osim Portugala, bile neutralne: Španija, Švajcarska, Švedska, Irska i Vatikan. Nama đavo nije dao mira. Kao i uvek.

Grb hotela

Roman obiluje živopisnim likovima, onima sa dna i onima sa vrha. Stanković koristi izraze meni drage, a pomalo zaboravljene: natrapao, nabasao ili u šreh. U šreh znači ukoso. Jaka reč, određuje pravac. U svemu. Ima takvih reči, kao recimo manj to. A znači e samo to još fali, nedostaje. A mečki na rupu objašnjava sva dešavanja, sve opasnosti i sve mogućnosti. Volim ovaj jezik, njime možeš sve da kažeš i sve objasniš. Koliko nijansi za jedan pojam: govori, zbori, ćućori, šapuće, dernja se, stvara rečovi, kazuje i pokazuje. Sjajno. Knjiga zaslužuje vašu pažnju!

Crnogorski roman - Đuro Radosavović

Autor se rodio u Titogradu, a odrastao u Podgorici. A moj se otac rodio u Podgorici, a živeo  i umro u Beogradu. Eto konekcije. A u knjizi  pisac pominje i Tološe, oklen su moji Brnovići. Naime tamo je jedan od junaka povredio nogu na fudbalskom terenu. A u Tološe ima FK  „Crvena stijena“. Vazda se tamo igrao dobar fudbal i pravila dobra loza. Žestina, nema šta.

Crnogorski roman

A sada nešto o romanu. Podgorica u novom vremenu. Blejana svoje vrste. Skučeno i dosadno. Pisac, inače glavni junak, proživljava dane baš tako i tu. Svestan je toga i ništa ne menja. Suprotnost tome je biografija njegovog oca i druga mu Boba. Oni su imali ideju, kao i njegov rođak Gojko: patriotizam  u velikim dozama, osećaj za pravednost, onako njegoševski. Đuro voli svoga oca. I majku. On se ne ismeva, on pripoveda. Ironije ima, podsmeha ne.

Njega i njegove drugove iznedrilo je jedno novo doba, jedna nespremnost da se staro napusti, a novo oberučke prihvati. Njemu je teško, tako da je kraj nekako predvidiv. Jer život mu nije bio bajka, tražio je sebe, hteo je da razume šta se dešava. Ali đavo je došao po svoje.

Deseti dar - autorka Džejn Džonson

Knjiga je posvećena Abdelu, inače mužu autorke - Abdelatifu Bakrimu. Originalni naziv je „Ukrštene kosti“, a naš prevod je „Deseti dar“ uzet iz marokanske pesme o tome kojoj je desetorki Bog podario lepotu: kana, sapun, svila, ralo, stoka, medne košnice, sunce nad gorom, polumesec tanani, konji i knjige. I eto naslova.

Radnja prati tok događaja iz 1625. godine (otmica grupe građana iz jedne crkve u Kornvolu od strane marokanskih gusara) i razlaza jednog ljubavnog para početkom 21. veka. Taj paralelni tok je isprepletan i vrlo povezan. I na isti način se razvijaju osećanja, otvaraju svetovi, mešaju kulture. Ketrin iz 17. veka uliva hrabrost Džuliji iz 21. veka. Jedan incident zabeležen u engleskim hronikama omogućio je  stvaranje sjajne priče. Toliko toga ne znamo. Treba istraživati prošlost da bi se shvatila sadašnjost. Definitivno - o budućnosti i da ne govorim. Mašta je ipak učinila svoje i  gospodari mora i zemlje, robovi i sluge, sve je to istinito. I Engleska i Maroko. Ali tu se udenula ljubav i jedna knjiga pod nazivom „Veziljina dika“. Ta knjiga sa mustrama za vez, ali i povest o nezadovoljstvu vezilje i na kraju o njenoj sreći, povezala je vekove. Vezilja je našla ljubav čak na Mediteranu. I to sa gusarom. Ne znam da li je imao povez na oku .Sva je prilika da nije. Ili ga je možda skinuo. A knjiga o vezu je preživela vekove i pomogla da dve dame nađu svoju sreću. Aferim!

Beogradska knjiga mrtvih - Aleksandar Petrović

     Delo koje liči na triler i ima sve atribute da to bude. Ali opet nije to. Nije zbog toga što obiluje psihološkim momentima, duševnin stanjima junaka, njhovim unutrašnjim borbama i dilemama. Slučaj  jednog nestanka  zadire u istoriju, osećanja. Postavljaju se  pitanja o životu i o smrti, smislu i besmislu.

 

Povod je mumija Nesmina, egipatskog sveštenika, koga stanovnici Beograda mogu da vide u Noći muzeja, izloženog prizemlju starog Filozofskog fakulteta, u kapetan – Mišinom zdanju, ulaz iz dvorišta. On je tu našao svoj smiraj, posle lutanja po tuđim i nepoznatim dušama. Počinuo je u Srbiji, u Beogradu, na ušću velikih reka, koje su mu zamenile Nil. U stvarnom životu, svitak tj. knjiga mrtvih koju mumija drži u ruci, nije nestala. I dalje je zajedno sa svojim vlasnikom Nesminom.
Knjigu treba pročitati. Nije dovoljno o njoj ni pisano, nije popularisana. Književni kritičari vole da prate samo poznate. Nije sve u parama  ima nečega i u duši.

Obitelj - Zahar Prilepin

Ovo je knjiga koja se ne čita lako. Ali takva je Rusija, takva i knjiga. Svojom tematikom svrstava se u Arhipelag Gulag. Gulag je ustvari skraćenica od Glavna uprava logora  i zatvorskih mesta.

Ovaj logor, koji je mesto odigravanja radnje i patnje, je bio smešten na Soloveckom arhipelagu na severu Rusije, u Belom moru. Ustvari to je jedan manastirski kompleks, koji je još Katarina Velika, namenila prognanima. Posle Oktobarske revolucije to postaje kažnjenički logor. Opisi ljudskih muka i izdržljivosti i poniženja, za čitaoca, sa pozicija sadašnjeg  vakta, su jezivi. Teško može da se shvati i prihvati zašto čovek čoveka muči, uništava, srozava ljudsko dostojanstvo i um. Prosto da  se poludi od nekih scena. Glavni likovi i postoje i ne postoje: Galina, Artjom, sveštenici, upravnici, doušnici, egzekutori i kuvari. Svi su u igri, niko nikome ne veruje. Nema ljubavi, možda naklonosti. Samo nebo i more, surovost prirode i ljudi. Sve na jednom mestu. Najviše mi se dopala rečenica: Rusu nije žao sebe, to mu je osnovna crta. Prilepin je Rus i on poznaje svoj narod, njegovu misao, kulturu i istoriju. On mu pripada i vrlo hrabro tumara tim nepreglednim prostorom, i duše i zemlje.

Posle ove knjige shvatate da u svakom trenutku vremena i vaseljene će postojati veliki pisac iz Rusije. Tako je oduvek. U ovom času Zahar Prilepin, Rus, nosi barjak velike umetnosti pisanja. Prevod je očajan ali ipak nije uspeo da pokvari Prilepinovu misao. Knjiga ima 642 strane. Polako!

Fotelja na Seni – Amin Maluf

Od 1634. godine, kada je osnovana, pa sve do današnjih dana, pisac prati sudbine onih ličnosti koje su  sedele u fotelji br. 29, a koju on zaposeda u sadašnjem trenutku. Maluf se, kao trenutni posednik fotelje 29. bavi pikanterijama iz istorije ovog Društva. To Društvo je preraslo u Akademiju i ima 40 fotelja.

Istorija duga četiri veka pruža izobilje podataka za nastanak jedne ovakve knjige. Udruženje ljudi koji su bili zaokupljeni francuskim jezikom i njegovim usavršavanjem i oblikovanjem, razvojem u prošlosti, pisanom reči jednog kulturnog naroda, koji nije hteo da sudbinu svoga opstanka prepusti bilo kome, unapredio je kardinal Rišelje. On je njihova okupljanja aminovao i pretvorio ih je u skupinu akademika. Te umne glave 1672. godine dobijaju svoje prostorije u Luvru. Ime kardinala, koji je poznat po svome prezimenu uglavnom, bilo je Armon. A Luj XIV je vladao 72 godine. Aferim!

1793. godine Akademija je bila ukinuta i njihove prostorije obijene. 1805. godine Napoleon Akademiju  premešta na novu lokaciju, u Kolež četiri nacije, na keju Konti. Svašta se tu dešavalo: podmetanja pri izboru kandidata, samoubistva, davljenja u Seni. Oni koji su okupirali fotelje bili su književnici, lingvisti, antropolozi, lekari. Ali jedno im je bilo zajedničko: umeli su da pišu, negovali su lepotu francuskog jezika. A preko Akademije tekla je reka događaja, ratovi, primirja, usponi i padovi. Prevod je savršen. Autor  je Libanac, ali vlada svim finesama francuskog jezika. On je zaseo u fotelju pod brojem 29 u toku 2011. godine i ova njegova knjiga je omaž tom  sedalu.

Izlazak Srba - Milo Gligorijević

Knjiga sa temom seoba, i to samo Srba. Biblijski naslov, egzodus jednog naroda. Rasejanje na sve strane, od Hilandara do Sentandreje. Knjiga je podeljena po geografskim prostorima koje je srpsko pleme naseljavalo vekovima: Pisma iz Mađarske, Bečki dani, Matuška Rusija, Izveštaj iz Poljske, Putovanje u Rumuniju, Srbi u Trstu. Kakav nam je to usud? Bog će ga znati. Knjiga obiluje vrlo zanimljivim podacima. Recimo: 1497. godine pred napuljskom kraljicom, na jednoj priredbi, između ostalih pojavili su se i Sloveni, koji su pevali i igrali u jednom igrokazu o tamnovanju Sibinjanin Janka u Smederevu gradu. Zabavljači su nosili sledeća imena Ljuba, Vujko, Radoslav, Raško, Ratko, Milica, Duško, Vukašin... a zapisano je da Sloveni mnogo piju po svom običaju. Otkud oni u napuljskom kraljevstvu? To su bili stanovnici kolonija koje su stvorili doseljenici iz Srbije, Bosne, Hercegovine i sa Primorja, begunci pred turskim besom i sabljama; da je oružje kojim je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević kupljeno u Trstu, u radnji Bernardona Anđelinija; da je 1782. godine Jovo Kurtović, tršćanski bogataš, otvorio liniju između Trsta i Filadelfije; da je Njegoš boraveći u Trstu voleo da ide u pozorište itd. itd.

Preuzeto iz knjige Izlazak Srba - Milo Gligorijević

U odeljku pod nazivom Beležnica najzanimljiviji, bar meni, su razgovori sa Milošem Crnjanskim, koje je autor imao posle povratka velikog pisca u domovinu. Tu se prepliću događaji iz mladosti Crnjanskog, kao i oni iz kasnijeg perioda njegova života. Susret sa već namćorastim starcem, punim gorčine ipak je mnogo značio i jednom i drugom. Jednom je Ivo Andrić rekao da  "smo svi mi naučili da pišemo, samo se Crnjanski rodio sa tim darom". Autor "Seoba" je tako dobro poznavao svoj  rod i njegovu sudbinu da je to neverovatno... nije to samo književnost, to je antropologija, psihologija, geografija. Ma sve zajedno, to su  na okupu i Nikola Tesla, Jovan Cvijić, Milanković, Josif Pančić, Vuk Karadžić i  Njegoš. I sva ta mesta gde nas je bilo, gde smo boravili, stvarali, patili, a Boga mi i pili, borili se za druge carevine i vodili tuđu diplomatiju, možda će imati neko sećanje na nas. "I kada se deca Srba u Londonu pretvore u Engleze, ostaće pomen da je u toj velikoj varoši, tegobno živeo i pisao Miloš Crnjanski".