Beogradska knjiga mrtvih - Aleksandar Petrović

     Delo koje liči na triler i ima sve atribute da to bude. Ali opet nije to. Nije zbog toga što obiluje psihološkim momentima, duševnin stanjima junaka, njhovim unutrašnjim borbama i dilemama. Slučaj  jednog nestanka  zadire u istoriju, osećanja. Postavljaju se  pitanja o životu i o smrti, smislu i besmislu.

 

Povod je mumija Nesmina, egipatskog sveštenika, koga stanovnici Beograda mogu da vide u Noći muzeja, izloženog prizemlju starog Filozofskog fakulteta, u kapetan – Mišinom zdanju, ulaz iz dvorišta. On je tu našao svoj smiraj, posle lutanja po tuđim i nepoznatim dušama. Počinuo je u Srbiji, u Beogradu, na ušću velikih reka, koje su mu zamenile Nil. U stvarnom životu, svitak tj. knjiga mrtvih koju mumija drži u ruci, nije nestala. I dalje je zajedno sa svojim vlasnikom Nesminom.
Knjigu treba pročitati. Nije dovoljno o njoj ni pisano, nije popularisana. Književni kritičari vole da prate samo poznate. Nije sve u parama  ima nečega i u duši.

Obitelj - Zahar Prilepin

Ovo je knjiga koja se ne čita lako. Ali takva je Rusija, takva i knjiga. Svojom tematikom svrstava se u Arhipelag Gulag. Gulag je ustvari skraćenica od Glavna uprava logora  i zatvorskih mesta.

Ovaj logor, koji je mesto odigravanja radnje i patnje, je bio smešten na Soloveckom arhipelagu na severu Rusije, u Belom moru. Ustvari to je jedan manastirski kompleks, koji je još Katarina Velika, namenila prognanima. Posle Oktobarske revolucije to postaje kažnjenički logor. Opisi ljudskih muka i izdržljivosti i poniženja, za čitaoca, sa pozicija sadašnjeg  vakta, su jezivi. Teško može da se shvati i prihvati zašto čovek čoveka muči, uništava, srozava ljudsko dostojanstvo i um. Prosto da  se poludi od nekih scena. Glavni likovi i postoje i ne postoje: Galina, Artjom, sveštenici, upravnici, doušnici, egzekutori i kuvari. Svi su u igri, niko nikome ne veruje. Nema ljubavi, možda naklonosti. Samo nebo i more, surovost prirode i ljudi. Sve na jednom mestu. Najviše mi se dopala rečenica: Rusu nije žao sebe, to mu je osnovna crta. Prilepin je Rus i on poznaje svoj narod, njegovu misao, kulturu i istoriju. On mu pripada i vrlo hrabro tumara tim nepreglednim prostorom, i duše i zemlje.

Posle ove knjige shvatate da u svakom trenutku vremena i vaseljene će postojati veliki pisac iz Rusije. Tako je oduvek. U ovom času Zahar Prilepin, Rus, nosi barjak velike umetnosti pisanja. Prevod je očajan ali ipak nije uspeo da pokvari Prilepinovu misao. Knjiga ima 642 strane. Polako!

Fotelja na Seni – Amin Maluf

Od 1634. godine, kada je osnovana, pa sve do današnjih dana, pisac prati sudbine onih ličnosti koje su  sedele u fotelji br. 29, a koju on zaposeda u sadašnjem trenutku. Maluf se, kao trenutni posednik fotelje 29. bavi pikanterijama iz istorije ovog Društva. To Društvo je preraslo u Akademiju i ima 40 fotelja.

Istorija duga četiri veka pruža izobilje podataka za nastanak jedne ovakve knjige. Udruženje ljudi koji su bili zaokupljeni francuskim jezikom i njegovim usavršavanjem i oblikovanjem, razvojem u prošlosti, pisanom reči jednog kulturnog naroda, koji nije hteo da sudbinu svoga opstanka prepusti bilo kome, unapredio je kardinal Rišelje. On je njihova okupljanja aminovao i pretvorio ih je u skupinu akademika. Te umne glave 1672. godine dobijaju svoje prostorije u Luvru. Ime kardinala, koji je poznat po svome prezimenu uglavnom, bilo je Armon. A Luj XIV je vladao 72 godine. Aferim!

1793. godine Akademija je bila ukinuta i njihove prostorije obijene. 1805. godine Napoleon Akademiju  premešta na novu lokaciju, u Kolež četiri nacije, na keju Konti. Svašta se tu dešavalo: podmetanja pri izboru kandidata, samoubistva, davljenja u Seni. Oni koji su okupirali fotelje bili su književnici, lingvisti, antropolozi, lekari. Ali jedno im je bilo zajedničko: umeli su da pišu, negovali su lepotu francuskog jezika. A preko Akademije tekla je reka događaja, ratovi, primirja, usponi i padovi. Prevod je savršen. Autor  je Libanac, ali vlada svim finesama francuskog jezika. On je zaseo u fotelju pod brojem 29 u toku 2011. godine i ova njegova knjiga je omaž tom  sedalu.

Izlazak Srba - Milo Gligorijević

Knjiga sa temom seoba, i to samo Srba. Biblijski naslov, egzodus jednog naroda. Rasejanje na sve strane, od Hilandara do Sentandreje. Knjiga je podeljena po geografskim prostorima koje je srpsko pleme naseljavalo vekovima: Pisma iz Mađarske, Bečki dani, Matuška Rusija, Izveštaj iz Poljske, Putovanje u Rumuniju, Srbi u Trstu. Kakav nam je to usud? Bog će ga znati. Knjiga obiluje vrlo zanimljivim podacima. Recimo: 1497. godine pred napuljskom kraljicom, na jednoj priredbi, između ostalih pojavili su se i Sloveni, koji su pevali i igrali u jednom igrokazu o tamnovanju Sibinjanin Janka u Smederevu gradu. Zabavljači su nosili sledeća imena Ljuba, Vujko, Radoslav, Raško, Ratko, Milica, Duško, Vukašin... a zapisano je da Sloveni mnogo piju po svom običaju. Otkud oni u napuljskom kraljevstvu? To su bili stanovnici kolonija koje su stvorili doseljenici iz Srbije, Bosne, Hercegovine i sa Primorja, begunci pred turskim besom i sabljama; da je oružje kojim je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević kupljeno u Trstu, u radnji Bernardona Anđelinija; da je 1782. godine Jovo Kurtović, tršćanski bogataš, otvorio liniju između Trsta i Filadelfije; da je Njegoš boraveći u Trstu voleo da ide u pozorište itd. itd.

Preuzeto iz knjige Izlazak Srba - Milo Gligorijević

U odeljku pod nazivom Beležnica najzanimljiviji, bar meni, su razgovori sa Milošem Crnjanskim, koje je autor imao posle povratka velikog pisca u domovinu. Tu se prepliću događaji iz mladosti Crnjanskog, kao i oni iz kasnijeg perioda njegova života. Susret sa već namćorastim starcem, punim gorčine ipak je mnogo značio i jednom i drugom. Jednom je Ivo Andrić rekao da  "smo svi mi naučili da pišemo, samo se Crnjanski rodio sa tim darom". Autor "Seoba" je tako dobro poznavao svoj  rod i njegovu sudbinu da je to neverovatno... nije to samo književnost, to je antropologija, psihologija, geografija. Ma sve zajedno, to su  na okupu i Nikola Tesla, Jovan Cvijić, Milanković, Josif Pančić, Vuk Karadžić i  Njegoš. I sva ta mesta gde nas je bilo, gde smo boravili, stvarali, patili, a Boga mi i pili, borili se za druge carevine i vodili tuđu diplomatiju, možda će imati neko sećanje na nas. "I kada se deca Srba u Londonu pretvore u Engleze, ostaće pomen da je u toj velikoj varoši, tegobno živeo i pisao Miloš Crnjanski".

Maga Magazinović

Životna priča žene koja je u balkanskoj Srbiji pomerala granice. I uspela je. Knjigu o svom podvigu, pod nazivom "Moj život",  napisala je jezikom svoga naroda, onako po vukovski. Maga je početkom XX veka počela sa jednim eksperimentom: da se u Srbiji obrazuje, školuje i doktorira na univarzitetu i jedno žensko čeljade. I to skromno ali otresito, koje zahteva pravdu i ravnopravnost.

Moj život - Maga Magazinović

Izborila  se, a posle toga svoju ljubav prema igri, telesnim vežbama i  pokretu uvela u školstvo. Njena baletska škola, škola modernog baleta i igre iznedrila  je mnoge  igrače, među njima Luja Daviča. U Evropi, tačnije u Nemačkoj i Austriji, pohađala je godinama kurseve modernog plesa po konceptu Isidore Dankan i Žaka Delakroza.

Maga Magazinović sa svojom plesnom trupom

Novine i slobodu pokreta pretpostavila je klasičnom baletu i tako u Srbiju donela pelcer plastičnog izraza u igri. Malo je poznat podatak, koji ona iznosi u knjizi, da je na Festivalu  balkanskih modernih igara u Istanbulu 1936.i 1937. godine, gostovala i njena Studentska folklorna grupa i da je tada  Kemal Ataturk igrao u kolu između nje i njene ćerke Rajne Gezeman. A iz mnoštva činjenica koje ona navodi, izdaja se i to da je 1923. godine njena baletska grupa izvela u Tašmajdanskoj pećini prikladnu tačku "U pećini gorskog cara" (Grig iz "Per Ginta"). Sve je Maga stizala: da predaje u gimnaziji, da vodi baletski studio, da se usavršava i prevodi sa nemačkog, organizuje priredbe i gostovanja. Srpkinja koja je sasvim prirodno pripadala Evropi, njenoj kulturi i civilizaciji. A duboko bila odana svetosavskoj tradiciji. Može i to.

Maga Magazinović

Nije dobio NIN-ovu nagradu. Ali baš zato  treba pročitati "Osamu" Vladimira Kecmanovića. Nagrada obično nije i preporuka. Mene baš briga za priznanja. Meni se  to pisanije sviđa. Jer Kecmanović poznaje Bosnu, zna on dobro taj tamni vilajet. Zato je i mogao  tako pitkim i  tako ljudskim, jaranskim jezikom da opiše sve ono što se desilo jednoj porodici  i njenim članovima. Tri njene generacije su  obuhvaćene u romanu, tri perioda u razvoju i životu Balkana. Kako je ključao taj karakazan, kako se tu kuvalo i drobilo.

Osama

A sam čovek, to biće božansko i savršeno ustrojeno, nedokučivo, u vrtlogu se ne snađe uvek. Posle ove knjige neke stvari bolje razumemo, manje lutamo, ne osuđujemo naprečac. Kecmanović je otškrinuo vrata odaje u kojoj se postaje OSAMA. Svi smo bili tu, sve videli, sa tog časa nismo pobegli. Autor je uspeo da događaje  u nekadašnjoj Jugoslaviji, životu u njoj, njen raspad i zbunjenog insana  u svemu tome, tradiciju, ugled i propast predstavi jasno i prihvatljivo. A Osama sem što je ime može da označava i samoću. Nekako se udenulo jedno u drugo ili je to uradio Kecmanović lično.

Kandže s dijagnozom

Posle "Urednika", koji sam već uvrstila u ovo svoje zdanije, Marko Vidojković ponovo nastupa. On ustvari gazi oštro, ide đonom pa šta bude. Može mu se, jer zna da piše. "Kandže 1 i 2" i "Priče s dijagnozom" se potpuno uklapaju u autora, nekako su srasli sa njim.

Kandže 1

Vidojković tumači vreme izmešta ljude u turbulentne događaje koje to vreme sa sobom nosi. On je kao hroničar, što smo takvi kakvi smo, šta nam se desilo, možemo li dalje i bolje. On se ne pita da li nekoga ljuti, da li nekoga postidi. I to je dobro. Šta smo skuvali to i kusamo. Jezik je sočan, gradski, mangupski ali ima tu i nešto od viteštva.

Kandže 2

Preporuka je da sve tri knjige treba pročitati. Ide to samo kada se jednom krene. I godine prestaju da budu prepreka, tako da i mi seniori razumemo gradivo. Ima i nas u tom štivu, prepoznamo se, nasmejemo, a  Boga mi možemo i da zaplačemo.