Solun, grad duhova - Mark Mazover

Ovu knjigu napisao je Mark Mazover. Ispod naslova upisane su dve godine, od 1430. do l950. Ovo pisanije počinje objašnjenjem da se ustvari prezime pisca izgovara Mezauer ali da se u Srbiji uvrežilo da se ono izgovara kako se piše. I zato je za nas Srbe autor Mazover. A inače je istoričar, tu smo se složili sa ostalima.

Geografski položaj Soluna su još Rimljani shvatili kako treba. VIA EGNATIA – je bio put izgrađen u II veku naše ere po naređenju prokonzula Gneja Egnacija, a povezivao je Drač u Iliriku sa Solunom i dalje sa Vizantom. Bio je dug 1120 kilometara. E to je osećaj za biznis, ne samo za vlast. Mada to mu uvek ide zajedno. U to antičko vreme reka Vardar nosila je ime Aksijus.

Međutim ovo štivo nije samo istorijsko, iako obiluje podacima: datumima, vladarima, atentatima, sukobima država, pregovorima. Nije jer je u svemu tome prednost data ljudima. Onima koji su tu varoš naseljavali: hrišćanima, muslimanima i Jevrejima. Helenska civilizacija od sredine XV veka ustupa mesto osmanskoj. Potomci Osmana gazije nove teritorije nazivaju Rumelija - to je turski naziv za hrišćanski Balkan. A posle njih stižu Jevreji, prognani iz Španije i Portugala. Jevreji koji su govorili grčki nazivani su ROMANIOTIMA. A oni Jevreji koji su prihvatili neku vrstu islama nazivani su maminima (vernima). Solun je bio neverovatna mešavina naroda, vera, jezika, saradnje, trgovine svim i svačim, od roblja do zlata i začina. Period turske vladavine potpuno je potisnut u zaborav, arhitektura iz tog perioda je skoro uništena, a sve u ime ponovne helenizacije. Sreća da je sačuvana kuća u kojoj se rodio Kemal Ataturk. Danas je u njoj konzulat Turske.

U tom gradu su rođeni Ćirilo i Metodije kao sinovi jednog vizantijskog oficira. Oni donesoše pismenenost Slovenima. Hvala im i večna slava!Stanovništvo u tom naselju je poslovalo i od toga živelo. Delilo se više po veri nego po etničkoj pripadnosti. A bilo je mnogo i Cincara, to je zabeleženo u mnogim dokumentima. Autor ih naziva Vlasima, a njihov jezik vlaški. To nije tačno. Samostalno pleme grčko - tračkog elementa iz okoline Pinda. Jezik im romanizovan, ali oni pripadaju helenskom kulturnom korpusu. Zato ih često nazivaju Grcima. Zbog toga su oni u Solunu i ostali kada je došlo do razmene stanovništva između Turske i Grčke. U tom prelomnom trenutku između l922. i 1924. godine hiljade Grka iz Male Azije stiže do Soluna, a isto toliko muhamedanaca odlazi u Tursku. Jevreji su već ranije počeli da se raseljavaju ka Evropi. Sa njima nestaju i sinagoge koje su izgradili. Izbeglice se useljavaju u kuće koje su bile napuštene, ali su osnivani i kampovi u vidu baraka i šatora zaostalih od Velikog rata. Prvog svetskog rata zapravo.

Solun je ponpovo grčki ali skroz osiromašio. Sirotinja je uvek volela muziku i to je valjda i održalo. Njojzi hvala. Zabeleženo je da su sve do sredine XX veka među tim siromašcima i izbeglima bile popularne gradske pesme koje su se izvodile po ulicama. Zvali su ih REBETIKO. Sama reč rempetis označava lutalicu, slepca, onoga koji je zastranio. Slično značenje ima i reč mangas - u našem žargonu mangaš.

I to bi bilo to. Još nešto. Mis Grčke za 1930. godinu bila je Aliki Diplaraku, posle je izabrana i za Mis Evrope u Parizu. Bila je iz Soluna. Zamereno joj je što je posetila Svetu Goru uz pomoć jednog sveštenika.

Eh ti Solunjani!

Samarkand - Amin Maluf

Čitala sam unazad. Prvo „Fotelju na Seni“ pa onda „Samarkand“. Pisac je isti, Amin Maluf. U ovo naše vreme Samarkand se nalazi u Uzbekistanu. Nomen est omen tj. ime je znak. Samarkand je baš to. Ime puno mistike, ime koje obećava i zavarava, pušta mašti na volju.

Samarkand - grad

Glavni lik je Rukopis. To je ustvari pisanije Omara Hajama, persijskog učenjaka, pesnika i astronoma iz XI veka. Rubaija, njegov zapis o ljubavi, lepoti života, uživanja u zvezdanim noćima i pićima. A uz sve te uživancije i beležnica. Opisani su događaji vezani za vlast, i duhovnu i svetovnu. Nastanak reda asasina u gradu Alamutu, u kome su njegovi članovi boravili od 1092. do 1162. godine. Njihov kamp za obuku, za život pun odricanja, spremanje za borbu protiv neprijatelja – Poznato! Bivalo je toga i kasnije, kroz vekove. Ima ga još svuda na ovome svetu. Kraj se odigrao na „Titaniku“, sa kojim tone i rukopis. Citat iz Rukopisa „Raj i pakao su u tebi“.

Estoril - Dejan Tiago Stanković

Autor je svoje delo nazvao ratnim romanom. To i jeste i nije tačno. Istina je da se sve događa u toku Drugog  svetskog rata ali u neutralnom Portugalu. Rat je pozadina, vest, milje. Hotel ESTORIL koji se nalazi pored Lisabona sve to prima u sebe.

Hotel Estoril Palacio

U njemu je sva Evropa: bogati, probisveti, prevaranti, kraljevi i princeze, sirotinja, Jevreji, šahista Aljehin, špijuni. I naravno Duško  Popov, zapravo lik po kome je stovoren Džems Bond. Konspirativno ime Tricikl.

Na tom malom prostoru buja život. Ipak sve je okolo razoreno, ali nade uvek ima. Ona je sakrivena u aeroplanima i usidrenom brodovlju, koji nude spas. Sav taj svet čeka prevoz, a do tada se vpli, špijunira, kocka. A da bi svi bili zadovoljni  javlja se i po neki komunista, onako pun ideala o pravednosti i jednakosti. Ne znadoh koje su sve države, osim Portugala, bile neutralne: Španija, Švajcarska, Švedska, Irska i Vatikan. Nama đavo nije dao mira. Kao i uvek.

Grb hotela

Roman obiluje živopisnim likovima, onima sa dna i onima sa vrha. Stanković koristi izraze meni drage, a pomalo zaboravljene: natrapao, nabasao ili u šreh. U šreh znači ukoso. Jaka reč, određuje pravac. U svemu. Ima takvih reči, kao recimo manj to. A znači e samo to još fali, nedostaje. A mečki na rupu objašnjava sva dešavanja, sve opasnosti i sve mogućnosti. Volim ovaj jezik, njime možeš sve da kažeš i sve objasniš. Koliko nijansi za jedan pojam: govori, zbori, ćućori, šapuće, dernja se, stvara rečovi, kazuje i pokazuje. Sjajno. Knjiga zaslužuje vašu pažnju!

Crnogorski roman - Đuro Radosavović

Autor se rodio u Titogradu, a odrastao u Podgorici. A moj se otac rodio u Podgorici, a živeo  i umro u Beogradu. Eto konekcije. A u knjizi  pisac pominje i Tološe, oklen su moji Brnovići. Naime tamo je jedan od junaka povredio nogu na fudbalskom terenu. A u Tološe ima FK  „Crvena stijena“. Vazda se tamo igrao dobar fudbal i pravila dobra loza. Žestina, nema šta.

Crnogorski roman

A sada nešto o romanu. Podgorica u novom vremenu. Blejana svoje vrste. Skučeno i dosadno. Pisac, inače glavni junak, proživljava dane baš tako i tu. Svestan je toga i ništa ne menja. Suprotnost tome je biografija njegovog oca i druga mu Boba. Oni su imali ideju, kao i njegov rođak Gojko: patriotizam  u velikim dozama, osećaj za pravednost, onako njegoševski. Đuro voli svoga oca. I majku. On se ne ismeva, on pripoveda. Ironije ima, podsmeha ne.

Njega i njegove drugove iznedrilo je jedno novo doba, jedna nespremnost da se staro napusti, a novo oberučke prihvati. Njemu je teško, tako da je kraj nekako predvidiv. Jer život mu nije bio bajka, tražio je sebe, hteo je da razume šta se dešava. Ali đavo je došao po svoje.

Deseti dar - autorka Džejn Džonson

Knjiga je posvećena Abdelu, inače mužu autorke - Abdelatifu Bakrimu. Originalni naziv je „Ukrštene kosti“, a naš prevod je „Deseti dar“ uzet iz marokanske pesme o tome kojoj je desetorki Bog podario lepotu: kana, sapun, svila, ralo, stoka, medne košnice, sunce nad gorom, polumesec tanani, konji i knjige. I eto naslova.

Radnja prati tok događaja iz 1625. godine (otmica grupe građana iz jedne crkve u Kornvolu od strane marokanskih gusara) i razlaza jednog ljubavnog para početkom 21. veka. Taj paralelni tok je isprepletan i vrlo povezan. I na isti način se razvijaju osećanja, otvaraju svetovi, mešaju kulture. Ketrin iz 17. veka uliva hrabrost Džuliji iz 21. veka. Jedan incident zabeležen u engleskim hronikama omogućio je  stvaranje sjajne priče. Toliko toga ne znamo. Treba istraživati prošlost da bi se shvatila sadašnjost. Definitivno - o budućnosti i da ne govorim. Mašta je ipak učinila svoje i  gospodari mora i zemlje, robovi i sluge, sve je to istinito. I Engleska i Maroko. Ali tu se udenula ljubav i jedna knjiga pod nazivom „Veziljina dika“. Ta knjiga sa mustrama za vez, ali i povest o nezadovoljstvu vezilje i na kraju o njenoj sreći, povezala je vekove. Vezilja je našla ljubav čak na Mediteranu. I to sa gusarom. Ne znam da li je imao povez na oku .Sva je prilika da nije. Ili ga je možda skinuo. A knjiga o vezu je preživela vekove i pomogla da dve dame nađu svoju sreću. Aferim!